Поред Домова за смештај деце и омладине ометене у развоју и Домова за стара лица, шездесетих година прошлог века јавила се потреба за стварањем нових облика социјалне заштите у Србији.Постао је евидентан проблем лица која су својим узрастом прерасла домове за децу ометену у психичком развоју, као и душевних болесника који су лечени у психијатријским установама, а који, по завршеном лечењу, још нису били спремни за живот у породици или породицу нису имали.
На основу званичних података из 1968. године утврђено је да је у Србији било преко 6.000 одраслих лица са разним психичким оштећењима, која се налазе у стању социјалне потребе, а од којих је за преко 500 био потребан хитан домски смештај. Поред тога у Психијатријским болницама у истој години евидентирано је преко 300 лица којима је потребан домски, а не болнички смештај. То су, у ствари, била лица којима није потребан медицински третман, али која немају услова за живот у сопственој породици.
Из напред наведених разлога било је неопходно формирати једну Установу, какве до тада у Србији није било, са задатком да прима на збрињавање лакше хронично душевно оболела лица и олигофрена одрасла лица старија од 18 година. Изградњом специјализоване Установе требало је ослободити капацитете Домова за старе и пензионере и Психијатријске болнице од смештаја лица којима није потребно болничко лечење, али којима је била потребна друштвена брига.
Овај проблем држава је почела да решава на тај начин што је планирано да се оснује и изгради Установа за збрињавање одраслих лица, јединствена овог типа у Србији, капацитета који би збринуо и решио овај акутни проблем.
Основни и пресудни разлог због чега је одлучено да се Установа за збрињавање одраслих оснује и изгради у Крагујевцу је тај што је Крагујевац већ имао развијен систем здравствене заштите (болницу,
специјализоване клинике, домове здравља и квалификован кадар, јер су тих година лекари специјалисти почели да завршавају магистарске и докторске студије и стицали висока звања), на завидном нивоу развијености је била и социјална заштита, један од највећих и најмодернијих геронтолошких центара, град је био у привредној и економској експанзији, урбанистички и демографски се ширио, а већ су се назирале основе будућег универзитетског центра. Географски положај града, развијена путна мрежа, комунална инфраструктура, снабдевеност града и сви пратећи елементи на директан или индиректан начин су утицали да избор падне на наш град.
Завод за cмештај одраслих лица „Мале Пчелице“ Крагујевац је установа социјалне заштите намењена смештају одраслих лица ометених у менталном развоју степена теже и тешке менталне ометености и смештају душевно оболелих лица.
Завод „Мале Пчелице“ је почео са радом 10.11.1972 године. Основан је решењем Скупштине општине Крагујевац број: 01-022-2 од 06.02.1972. године и уписан код Трговинског суда у Крагујевцу, под бројем: Фи-1018/73.
Оснивач Завода је Република Србија на основу преузимања оснивачких права, извршеног у складу са чланом 65. и 129. Закона о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана („Службени гласник Републике Србије“, број 36/91) и Одлукама о мрежи установа социјалне заштите („Службени гласник Републике Србије“, број 74/91, 51/08 и 16/12).
Завод „Мале Пчелице“ има својство правног лица и обавља делатност од општег интереса у складу са Законом, решењем о оснивању, Статутом Завода и другим општим актима. Основни задатак, а уједно и обавеза Завода је испуњавање функције живљења, здравствене заштите и неге корисника, социјализације, ресоцијализације и рехабилитације корисника као и побољшање стандарда запослених. Тренутно је у Заводу смештено 852 кориника, у пет павиљона и објекат за заштићено становање.
Установа се финансира из буџета Републике Србије, Републичког фонда за здравствено осигурање, Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање (од пензија корисника) и испуњавања обавеза законских заступника корисника смештених у Заводу).